Прерађена Храна: Разумевање Ризика

Након што мало прочитате о историји и начину на који компаније, без обзира да ли се баве храном, лековима или нечим трећим, воде посао, требало би да схватите да ове компаније и људи који их воде не маре за вас. Њима је стало до маркетинга својих производа, али не и до вас. Урадиће све што могу ако им прође некажњено, остварујући своју агенду за зараду новца, укључујући учешће у ратним злочинима, геноциду, мучењу, експлоатацији и било којој врсти уништења на глобалном нивоу. Рат је један од највећих бизниса који постоје.

То што верујете да вам лекари или било који други продавци говоре истину и да гаје брижна осећања према вама је само пропаганда и емоционална манипулација осмишљена да промовишу своју агенду тако што вас обмањују. Када уђете у супермаркет, тамо је све стављено на полице да би се зарадио новац.

У супермаркету нема ниједне једине ставке која је ту да промовише здравље или било шта друго осим да заради новац компанији која ју је произвела.

И заправо, није чак ни компанија крива за ову суморну ситуацију коју имамо. То је ваша кривица.

Овако, у стварности, функционишу тржиште хране и продаја. Зато што немате контролу над својим основним инстинктима, а ваш мозак је еволутивно стање, оно што се дешава када нека прехрамбена компанија направи добар здрав производ је овако. Овај производ нема соли, додатог шећера или додате масти и пун је влакана и тако даље. Ако нема другог избора, купићете то и појести то. Биће у реду; неће бити слано нити укусно, али ћете се снаћи. Међутим, онда ће нека друга прехрамбена компанија добити идеју да му нешто дода и рећи ће, знате, ту ствар коју људи купују, зашто не бисмо додали мало шећера да би имала бољи укус. И погодите шта, вама као импулсивном потрошачу ће се то више свидети и онда почиње циклус. Појавиће се трећа компанија која ће додати онолико шећера колико можете да толеришете и додаће онолико масти и вештачких укуса и боја и уклониће сва влакна, а ваш мозак ће имати претерану реакцију допамина јер ова комбинација масти и шећера не постоји у природи и ви ћете је волети. И свака друга компанија која ће се бавити било којим другим послом осим производње ствари пуних масти, шећера и соли банкротираће. Чак и када се маст уклони из прерађеног оброка, на пример, шећер се често додаје да би се прикрио бљутавији укус.

Када кажемо (нутриционисти) да је прерађена храна лоша за вас, то је управо оно што прерађена храна значи.

То значи да је нешто уклоњено.

Обично се додају влакна и нешто, обично масти, шећер, со и мононатријум глутамат. 

Нема нутритивне разлике између макарона са сиром, пице, сладоледа или чипса. Када се прерадом уклоне влакна из брашна, преостали скроб се тако лако вари у људском дигестивном систему да нема разлике ако једемо само обичан кристални шећер. Наше тело је толико добро прилагођено за варење амилопектина-а (скроб који се налази у пшеници) да је то изванредно.

Оно што имамо у Mack and Cheese-у је шећер из рафинисаног брашна и засићене масти из сира, тако да се масти и шећер комбинују да бисмо се надули.

Оно што имамо у сладоледу су засићене масти из млека и стоног шећера, дакле опет масти и шећер.

Оно што имамо у чипсу је скроб из кромпира и маст од пржења у дубоком уљу, со и мононатријум глутамат (MSG). MSG је посебна неуроактивна хемикалија или дрога који ствара нешто познато као ексцитотоксичност.То значи да глутамат стимулише неуронске ћелије да неконтролисано емитују сигнале током одређеног временског периода. Ако се унесе довољно, то може довести до евентуалне смрти неурона. Глутамат такође иритира живце у нашим устима, а поред тога у нашем мозгу имамо рецепторе за глутамат у свим ткивима. Мозак га детектује као облик „суперхране“. MSG и аспартам и сви остали ексцитотоксини драматично подстичу раст рака, метастазе и многе друге болести. Велики број пацова којима су дати ексцитотоксини у високим дозама брзо је умро од леукемије или лимфома или рака мозга или неке друге смртоносне болести. Можемо ли појести малу количину, доза прави отров, зар не? Можда, а можда и не. Али дечји мозак је друга тема и ко једе највише чипса, на пример, у прекомерним количинама? Биће више дискусије у повезаним чланцима о ексцитотоксинима. У почетку су били забрањени, али су потом погурани игнорисањем свих врста рака и више од 70 других врста болести познатих као „Рамсфелдове болести“ (Доналд Рамсфелд болести, био је председник компаније Г.Д. Серл у то време) које су повезане са употребом мононатријум глутамата и аспартама. Мононатријум глутамат је један од стубова модерне прехрамбене индустрије, баш као и со, шећер и маст.

На пример, оно што имамо у чипсу је скроб из кромпира и маст од пржења, тако да нема разлике за наш мозак јер оно што тражимо јесу маст и шећер у истом оброку у различитим комбинацијама, али хемијски је то исти оброк.

Помфрит се може испећи, али ако волите да га једете и склони сте да поједете целу кесу осим ако неко други не стигне пре вас, рачунајте да ће бити пржен. Ако је печен, на кеси ће то писати и коштаће више и неће бити тако доброг укуса јер неће бити допамина у механизму награђивања у мозгу или неће бити у обиму у којем бисмо желели. То је поново исти оброк, на пример када једете сланину, јаја и хлеб. То је шећер од хлеба и масти. Покушајте да једете сланину и јаја без хлеба. Ако претерате, могло би вам бити мучно од све те масти или зашто једноставно не покушате да једете маст ни са чим другим?

Константна натприродна стимулација центара за награђивање у мозгу на крају доводи до смањења регулације допаминских рецептора, исто као код употребе кокаина или амфетамина. Редовна конзумација веома укусне прерађене хране доводи до директног смањења наше природне способности да доживимо било који облик задовољства, не само задовољство од једења. Више о овоме можете прочитати у повезаним чланцима о натприродним стимулансима.

С друге стране, разлог за уклањање влакана из прерађене хране је тај што нема добар укус. Влакна немају апсолутно никакав укус. Само нам се не свиђа текстура и пошто нема калорија у њој, наш мозак је инстинктивно детектује као нешто што није вредно нашег једења. То је разлог зашто бисмо, на пример, ољуштили кромпир пре кувања. Не свиђа нам се необична текстура коре. Зато индустрија то ради како би побољшала текстуру и боју прерађене хране.

Међутим, оно што то ради јесте да повећава апсорпцију и инсулински одговор.Брзо се вари, а када ниво шећера у крви падне, морамо поново да једемо, а онда се преједамо, посебно зато што има додатних рафинисан шећер и масноће. Онда долази гојазност, па дијабетес, а онда, зато што нема антиоксиданс у прерађеној храни или било којим другим фитохемикалијама да би се смањио ниво упале и целокупно токсично преоптерећење, истовремено имамо хроничну упалу ниског нивоа. То затим узрокује рак и друге врсте имунолошких болести. А пошто једемо превише меса и животињских производа који су пуни холестерола, а такође немају влакана као храну за пробиотске бактерије, добијамо колонију лоших бактерија у нашим цревима која се храни месом или другим речима лош микробиом који додатно повећава упалу и ствара читав низ других проблема, а све то је зато што желимо да наша храна буде укусна.

И индустрија обезбеђује. И зашто индустрија уклања антиоксиданте и фитохемикалије.

Не раде то, али оно што морају по закону да ураде јесте да све пастеризују. Када желите да пијете, на пример, „здрав“ воћни сок од 100% без додатог шећера, добијате шећер и воду са укусом воћа без икаквих фитохемикалија или антиоксиданата. Већина ових фитохемикалија није стабилна током термичке обраде (Марти и др., 2009). Неки јесу, неки формирају друге коњугате (Вонг и др., 2019) које наука тек треба да идентификује, а неки су стабилни и такође повећавају своју биорасположивост након кувања. Каротеноиди би били пример за то. Биће више речи у неким другим чланцима о овој теми. Ово је, на пример, један од разлога који стоје иза заговорника сирове дијете и људи који је практикују. Када индустрија почне да кува ваш сок да би убила све потенцијалне бактерије и почне да му додаје конзервансе, више нема бактерија, а рок трајања је драматично дужи. Међутим, у соку више нема ничега што није термостабилно, а то укључује већину антиоксиданата.

Витамин Ц није стабилан ни током термичке обраде. Када видите витамин Ц на кутији сока, додат је синтетички витамин Ц (аскорбинска киселина) само да би вас преварио (Палермо и др., 2014). Да ли постоји разлика између природног и синтетичког витамина Ц? Да и не. То је друга дебата. Аскорбинска киселина (синтетички витамин Ц) је само 25% целокупног природног комплекса витамина Ц.

Такође, у соку нема влакана, тако да не добијате ништа другачије од обичне слатке воде као и код било ког обичног безалкохолног пића попут Кока-коле. Морате јести цело сирово воће да бисте имали све здравствене користи.

Поред свих већ поменутих негативних ефеката, постоји још једна негативна страна прерађене хране, а то је недостатак хранљивих материја.

Постоји нешто што се зове макронутријенти, и постоји нешто што се зове микронутријенти. Макронутријенти су шећер, масти и протеини, неки минерали и садрже калорије. Међутим, микронутријенти су такође важни за постојање живота иако не садрже калорије. Микронутријенти су витамини, минерали и антиоксиданти. Проблем је што рафинисани шећер и масти немају никакве калорије. Ако је биљно уље „девичанско“, оно и даље може садржати извесну количину витамина растворљивих у мастима попут витамина Е и можда малу количину других фитохемикалија. Међутим, обично рафинисано уље нема ничега од свега.

То је нешто што се назива празна калорија, што значи да на једној калорији нема микронутријената.

Поједење кесице чипса даће вам много калорија, али ништа више. Заправо, горе је него ништа. Добићете много соли и ексцитотоксичности из мононатријум глутамата, и гомилу ужегле масти и акриламид. Недостатак хранљивих материја је толико изражен у западним исхранама да у неким случајевима узрокује озбиљне болести са ниском стопом откривања. Људи који имају симптоме недостатка неких хранљивих материја обично не знају шта им недостаје, па чак ни не знају да уопште имају дефицит. Мисле да зато што једу толико прерађене хране имају све минерале, антиоксиданте и витамине који су им потребни, али у стварности је ситуација ужасна.

Чак и здрава исхрана може да нема довољно минерала због исцрпљивања земљишта и употребе синтетичких ђубрива.

Синтетичка ђубрива ће исправити недостатак хранљивих материја у биљкама, али људима и другим животињама је потребно много више минерала него само неколико минерала који се додају синтетички. Потребно нам је више од 60 минерала, а број расте само да бисмо избегли очигледне болести узроковане недостатком. Наука још није у потпуности ту, али знамо да људском телу природно треба 102 различита минерала, поред витамина, да би правилно функционисало. А то су само минерали.

На пример, омега-три масне киселине, витамин Д, хром, јод и молибден су идентификовани као константно ниски у више од 90 процената планова исхране. ПДУ је већ вештачки смањен до екстрема за неке хранљиве материје попут витамина Д и јода. 8 од 10 има недостатак витамина Е. Скоро половина становништва САД (48%) конзумира мање од потребне количине магнезијума, а исто важи и за витамин А и витамин Ц. Када погледамо све остале елементе у траговима за које не знамо сва њихова биохемијска дејства и немамо ПДУ за ситуацију, недостатак је око 90 до 97 процената.

Већ 1936. године, Конгрес је препознао да земљишту недостају микронутријенти, што узрокује да преко 99% америчког народа има мањак неких од есенцијалних и микроелемената.

Воће и поврће данас имају далеко мање хранљивих материја него пре 50 година. Кромпир је, на пример, изгубио 100% витамина А, 57% витамина Ц и гвожђа и 28% калцијума.

Ови подаци су из Министарства пољопривреде САД у вези са квалитетом поврћа. Током целог 20. века просечан садржај минерала у купусу, зеленој салати, спанаћу и парадајзу опао је са 400 мг на мање од 50 мг.

Земљиште осиромашено минералима узгаја храну осиромашену минералима.

Животиње које једемо хране се поврћем, кукурузом и пшеницом осиромашеним овим микронутријентима. То би значило да ће месо које купујете такође имати далеко нижи ниво микронутријената него икада раније.

Размислите о томе на овај начин. Потребно је седам до десет приноса усева да би се исцрпео минерални садржај било ког земљишта. У прошлости (у временима после неолитске револуције) људи су спаљивали читаве шуме да би садили нове усеве пет до шест лета док усеви не би пропали. Или пракса наших предака да бацају пепео у башту од спаљеног дрвета како би биљке расле. Али када узгајате храну на земљишту осиромашеном минералима са додатком синтетичких ђубрива, не додајете 102 синтетичка минерала, већ додајете само оне који су биљкама потребни. У основи, нема разлике између комерцијалног земљишта или хидропонски узгајаних сунђера који се користе уместо земље. Хидропонски узгајана храна је само пластика или смрт због неухрањености. Сво комерцијално земљиште је само један велики сунђер у основи са само једном сврхом, да држи коренов систем биљке како би синтетичка ђубрива обављала свој посао. И поред тога, чак и та мала количина микронутријената која још увек преостане се затим уклања током обраде, а поред тога се загрева.

Достизање препорученог дневног уноса свих есенцијалних и микронутријената у траговима је тешко, ако не и немогуће, посебно за оне у траговима, чак и када се прате данас најпопуларнији програми исхране, које су осмислили лекари и нутриционисти.

Мораћемо да једемо целу храну веганску, органски узгајану, исхрану богату хранљивим материјама коју су осмислили и надгледају стручњаци како бисмо добили све хранљиве материје које су нам потребне из хране. А сада замислите шта се дешава када уз све ово једете храну лишену хранљивих материја, пуну шећера и масти, прерађену храну коју производи прехрамбена индустрија.

Прерађена храна заправо није ни храна. То је листа хемикалија. Волео сам да пацијентима који ме ангажују за консултације постављам једно једноставно питање. То је прво питање које ћу поставити да видим колико неко има знања о исхрани и позадине. Када неко дође у моју ординацију на консултације, прво што ћу питати је шта је храна? Одговори су били различити, али обично су се вртили око хемикалија. А то је због прерађене хране. Оно што она ради уму јесте да удаљава људе од стварности и деградира исхрану у медицинску редукционистичку филозофију хемијске интервенције. Моје друго питање у скоро 90% случајева је да ли се то може наћи у природи? А ако је одговор не, онда то није храна, па шта је онда права храна? Одговор је храна која нема етикету. Све што треба да има етикету је листа хемикалија.

Прерађена храна је управо то, хемијска листа.

Референце:

1. Марти, Н., Мена, П., Цановас, ЈА, Мицол, В., & Саура, Д. (2009). Витамин Ц и улога сокова од цитруса као функционалне хране. Комуникација природних производа, 4(5), 677–700. [PubMed]
2. Вонг, ФЦ, Чај, ТТ и Сјао, Ј. (2019). Утицаји термичке обраде на фитохемикалије и могући путеви до откривања нових фитохемијских коњугата. Критички осврти у науци о храни и исхрани, 59(6), 947–952. https://doi.org/10.1080/10408398.2018.1479681
3. Палермо, М., Пелегрини, Н. и Фољано, В. (2014). Утицај кувања на фитохемијски садржај поврћа. Часопис за науку о храни и пољопривреди, 94(6), 1057–1070. https://doi.org/10.1002/jsfa.6478
4. Џорџ, БП, Чандран, Р. и Абрахамс, Х. (2021). Улога фитохемикалија у хемопревенцији рака: Увиди. Антиоксиданти (Базел, Швајцарска), 10(9), 1455. https://doi.org/10.3390/antiox10091455